Modeli

2. deo predavanja "Evolucija u retrospektivi"
odrzanog na The Berlage Institute Amsterdam 30.6.1994.

Miodrag Mitrasinovic
 
 
 
 
 
 
 

Miodrag Mitrasinovic, Alien - The Electronic Cloud, Europan, 1993
Uprkos redukciji 'radnog vremena' (cetvorodnevna radna nedelja je nedavno uvedena u nekoliko velikih svetskih korporacija kao resenje za nezaposlenost) zivot postaje u toj meri kompleksan da se, bez obzira na visak slobodnog vremena koji je realan, suocavamo sa nedostatkom ideja koje mogu generisati kolektivne programe neophodne za egzistenciju materijalnog javnog prostora.

Od pronalaska telefona pa sve do najnovijih mas-medija i telekomunikacijskih sistema ljudi su poceli nastanjivati i istrazivati do tada nepoznati i tesko zamislivi virtuelni javni prostor koji je takodje deo sasvim nove sfere ljudskih odnosa. Najnovija dostignuca u oblasti interaktivnih komunikacijskih i personalnih kompjuterskih sistema dovela su do stvaranja kompleksnog, viseslojnog virtuelnog nematerijalnog javnog prostora sa odgovarajucim modelima 'ponasanja' i odgovarajucim kulturnim modelom/modelima. To opet navodi na pitanje da li je javni prostor neizbezno i otvoreni, fizicki prostor i sta je karakter 'javne sfere'.

Usled toga generalna decentralizacija postala je najociglednija posledica promena u savremenom drustvu koje je postalo podeljeno na neogranicen broj subkultura i nezavisno egzistirajucih fragmenata koji operisu u okviru samoproklamovanih granica. Nacin na koji oni opstaju zajedno je definisan i okarakterisan neophodnoscu vezanosti za globalni infrastrukturni sistem koji postaje sustina njihovog postojanja. Ovo me nanovo upucuje na Total Landscape i Global City, na ideju o jednom globalnom sveobuhvatajucem, permanentno menjajucem okviru (framework), samoregulisucem zivotnom sistemu. To je arhitektura nase epohe, arhitektura koja ima dimenziju, formu, razmeru, te i izvesnu estetiku.

Mi ne mislimo da ce promene u bliskoj buducnosti biti lako prepoznatljive i ocigledne na perceptivnom planu. One ce se pre pojaviti u vidu malog interfejsa negde u nasim sobama, na slican ili isti nacin na koji su TV ili telefon promenili nas svet tiho, ne unistavajuci mentalni i fizicki pejzaz kolektivne memorije. Mi verujemo da ce najkorenitije promene nastupiti u okviru materijalizacije, odnosno u okviru novih materijala koji ce fundamentalno izmeniti prirodu arhitektonskog diskursa.

Priroda nase komunikacije sa svetom koji nas okruzuje menja se ka 'daljinskom upravljanju' svime, od TV-a do onoga sto smo umeli da zovemo prirodom, od ljudskih emocija do ljudske reprodukcije koja vise nije zavisna od culnog kontakta. Pod ovakvim okolnostima mi komuniciramo sa okolinom putem nedodirljive i reciklirajuce elektronske informacije/koda koja uvodi vizuelni aspekt naseg bica kao kljucan za opstanak i razumevanje. Ljudska fascinacija slikama neizbezno ugrozava i menja bazu nase civilizacije/kulture pa i arhitektonski raison d'etre. Sustina nematerijalnog, medija, poruke i slike postaje jedna od kljucnih tema savremenog arhitektonskog diskursa.

U tom smislu mi smo shvatili projekte za Electronic Cloud, Cardiff Opera House i Slaviju kao paradigme, kao studije u potrazi za novim modelima!
 

Artificijelnost
Alien - The Electronic Cloud je prvi projekat na kome smo pokusali da istrazimo navedene promene, u okviru konkursa Europan 3. Odlucili smo da u nepromenjenim obliku zadrzimo postojecu situaciju, landscape (objekti i zemljiste) i da dodamo novi sloj postojecem urbanom tkivu dodajuci nivo koji pocinje na +15m. Na taj nacin nivo zemlje ostaje prohodan i ono sto je vidljivo od nase intervencije su traka od staklenog krova podzemne garaze koji prati kucu celom duzinom (300m), konstruktivni 'zid' i 'elektronsko igraliste' koje je postavljeno uz 'prirodno' ozelenjeno igraliste u sklopu parka.

Ono sto je ovde znacajno je da tradicionalno urbano planiranje u vidu horizontalnog zoniranja sada postaje vertikalno nizanje programski definisanih zona sto ima za posledicu fenomenolosko citanje grada kroz serije dijagramskih preseka umesto planova.

Zahvaljujuci cinjenici da je ovaj projekat bio smesten u nedavno formiranoj sumi, na obali jezera staroj jedva dvadesetak godina - sto samo po sebi uvodi temu 'vestacke prirode' - mi smo od samog pocetka morali da definisemo prag determinacije na osnovu koga odredjujemo sta je prirodno, a sta ne, dakle, gde priroda prestaje ili menja svoje karakteristike i postaje 'vestacka sredina' (environment) kultivisana i artikulisana od strane coveka.

Ono sto mi danas nazivamo prirodom je teoretski diskurs i tehnoloska sfera u okviru koje individualno operisemo. Prateci misao Elije Zengelisa (Elia Zenghelis), u okviru univerzalnog infrastrukturnog okvira ne postoje razlike u vrsti vec u gustini. Radi se o tome da naucimo da odgovorimo na ove suptilne razlike u gustini, pre nego na razlike koje su nekada postojale izmedju drasticno razlicitih celina kao sto su grad i priroda.

Elektronsko igraliste je otvoreni prostor sa mrezom kompjuterskih monitora uz koje stoje igraci i sami igraju 'protiv' kompjutera. Dvojstvo izmedju prirodnog i vestackog igralista je ujedno i metafora projekta, jer potencira programsku prazninu nastalu izmedju kolektiviteta proslosti i individualiteta savremenosti. Dakle to je otvoreni prostor generisan i determinisan serijom individualnih aktivnosti.

Alien je sastavljen od transparentnih panela koji su napravljeni od staklenih ploca izmedju kojih su postavljeni tecni kristali u sendvicu od silikonskih 'koza', tako da su svi zidovi kuce postali ekrani visoke rezolucije.

Mozak svake stambene jedinice je kompjuter preko cijeg ekrana nizom izuzetno jednostavnih operacija svako moze kreirati sopstveni landscape, oblik poda, sadrzaj, boju i dizajn svih zidova i plafona, nacin na koji neko zeli koristiti servisni zid, mikro klimu, dispoziciju 'prozora' i 'pogleda', pozicije svetlosnih zavesa koje su ujedno i mirisne barijere, itd.

Spolja, povrsina panela sadrzi senzore koji 'snimaju' kontekst u kome se kuca nalazi i snabdevaju svaku jedinicu, nezavisno od polozaja, zeljenim pogledom koji se emituje na povrsini zvanoj 'prozor'. Ugao perspektive se menja u skladu sa pomeranjem posmatracevog oka. Dispozicija ove povrsine je promenjiva, a stanovnik moze imati i 'prirodan' pogled kroz transparentni nesimulirani panel/zid.
 


 

Programski model
Cardiff Opera House je pokusaj da se slusaocima/gledaocima omoguci da opersku predstavu - jednu od retkih umetnickih formi koja nije pretrpela bitne promene u okviru klasicnog repertoara - dozive na drugaciji, savremenom posetiocu blizi i atraktivniji nacin, kreiranjem specificnog arhitektonskog/programskog modela, kao i nizom vizuelnih i akusticnih senzacija.

Posetioci su snabdeveni LCD ekranima koji se nalaze ispred svakog od njih, odnosno na poledjini svakog sedista. Ekrani emituju sliku koja se registruje preko sest fiksnih kamera postavljenih oko bine. Uz svaki ekran se zato nalazi sest tastera preko kojih posetilac bira zeljeni dodatni ugao gledanja. Za posetioce van glavnog auditorijuma su obezbedjene slusalice koje dopunjuju vizuelno iskustvo omoguceno transparentnoscu akusticne zavese koja zatvara glavni auditorijum. Ona je deo sistema zavesa koje kontrolisu i definisu prolaznost i funkciju svih delova 'prizemlja' koje funkcionise kao strma platforma sa nagibom uobicajenim za ovakvu vrstu objekta. Platforma je glavni organizacioni i prostorni element koji generise ceo kompleks. Na taj nacin glavna scena postaje vizuelno i fizicki deo produzenog Opera skvera.

Toplotna/klimatska zavesa je zamisljena kao mlaz toplog vazduha koji obezbedjuje klimatsku kontrolu izmedju glavnog foajea i Opera skvera stvarajuci ulaznu zonu koja ne zahteva vrata.
Sigurnosna zavesa je stakleni panel, zatvoren kada opera ne radi, koji ne uzurpira transparentnost platforme.

Kontrolna zavesa, LCD ekran na namotavanje, spustena je u toku predstave da bi omogucila sigurni tok posetilaca kompleksa. Nesimulirana, ona ostaje transparentna. Delom pregradjuje foaje u dva dela, a drugim delom oslobadja deo restorana za posetioce koji ne zele da budu u velikom auditorijumu u toku predstave. Ovi posetioci su takodje snabdeveni slusalicama koje dopunjuju vizuelno iskustvo. Akusticna zavesa je napravljena od plasticnih masa, transparentna spolja i 50% prozirna iznutra. Odvaja foaje od glavnog auditorijuma dozvoljavajuci prolaznost kroz fiksne kruzne ulaze/izlaze. Scenska zavesa odvaja glavnu binu od auditorijuma. To je klasicna zavesa koja se pokrece preko standardnog mehanizma. Zadnja zavesa je napravljena od celika i aluminijuma i zatvara zadnju binu (koja sluzi i kao magacinski prostor) od platforme za snabdevanje.

Drugi aspekt ovog projekta je da se javna participacija desava i na drugim nivoima: glavni sadrzaj Opera skvera je "Elektronska suma", muzicka biblioteka koja je smestena u mrezi audio/video monitora. Oni su situirani na staklenom krovu eksperimentalnog muzickog centra, koji uz mrezu podnih reflektora, osvetljava trg. Ovi displeji omogucavaju posetiocima da dobiju informacije o muzici uopste, a i podatke o predstavama iz programa Welsh National opere. Muzicka suma predstavlja u formalnom i programskom smislu posrednu zonu generisanu serijom individualnih aktivnosti. Verovatno najvaznije iskustvo ovoga modela je da su nam programska kompleksnost i velicina od oko 40.000m2 onemogucili da ovom objektu damo identitet.

Objekat je postao toliko veliki da je svaka diskusija o estetici njegovog oblika postala besmislena zbog njegove fizicke nesagledivosti. Zakljucili smo da oblik objekta i njegova estetika uvode sasvim novu temu koja izlazi iz okvira naseg interesovanja iz dva razloga: prvo, zato sto se gubi tradicionalna semioloska uslovljenost plana i oblika, i drugo, vaznije, zato sto fizicka pojavnost nesagledivog objekta nema nikakvog uticaja na njegovu programsku determinisanost.

Posto smo zeleli da ovaj projekat definise strategije za specificni prigradski i metropolitanski model, odlucili smo da se poigramo uzimajuci za oblik nase kuce dobro poznati model perfekcije i lepote koji bi, materijalizujuci nas program, postao deo nase intelektualne strategije. Izabrali smo dizajn Olympus MUJI-1 kamere i zakljucili projekat sledecim recima: "...Unutrasnjost objekta je oblozena mat-crnim panelima santhrophene gume, a spoljasnost crnim aluminijumskim i staklenim panelima koji formiraju ostru ledenu pojavnost savrseno brusenog oniksa koji se pomalja iz Kardifskog zaliva kao prastari monument obelezavajuci jednu od buducih kulturnih prestonica Evrope".

U svakom slucaju treba imati na umu da su Opera Square i Opera House determinisani specificnim polozajem na kraju jedne od najvecih gradskih avenija i zadnje stanice lake gradske zeleznice i metroa. Protok informacija i ljudi u savremenom metropolisu podseca na tok elektronskih impulsa u okviru elektronskog kola u kome se sve distance mere vremenskim intervalima ili brzinom, pre nego metarskim jedinicama. Vreme, dakle, postaje esencija zivota, deo globalnog konsenzusa o efikasnosti. Jos jednom do Virilija koji tvrdi da gubitak materijalnog prostora neizbezno vodi ka vladavini niceg drugog do vremena...
 

Metropolitenska kompaktnost
Analizirajuci situaciju konkursa za Slaviju u Beogradu, shvatili smo da je prateca tipologija generisana relativno sporim pesackim tokovima duz Bulevara JNA koji tangira parcelu, zavrsavajuci se na najvaznijem gradskom saobracajnom cvoru - trgu Slavija. On je ujedno i mesto ukrstanja globalne gradske infrastrukture. Tu nije bilo niceg osim saobracajnog cvora sto bi privuklo vaznije pesacke tokove. Mi smo pokusali da smislimo strategiju koja gleda u buducnost, prepoznajuci metro-mrezu kao realnost i predvidja najblizu metro stanicu ispod saobracajnog cvorista na Slaviji. Pesacki promet se u tom slucaju seli sa nivoa zemlje na nivo metro-mreze. To nas je navelo na misao da u tom slucaju nema razloga za ocuvanjem postojece blokovske tipologije. Naprotiv, smatrali smo da bi ovakvoj situaciji daleko vise odgovarala obrnuta tipologija, dakle postojeca okrenuta naglavacke, uz paralelnu programsku redeterminaciju. Drugi aspekt ovog projekta je i nedavno zavrseni hram Sv. Save i okolni park koji postaje svakodnevna destinacija velikog broja ljudi. Visinska razlika izmedju dva nivoa - nivoa metro-stanice na Slaviji i nivoa parka - je 26m.

Osnovna ideja projekta je dovodjenje ova dva nivoa u vezu produzavanjem nivoa metroa od Slavije ka podzemnoj garazi u okviru lokacije, sa jedne strane, i produzavanjem nivoa parka ka krovnoj ravni objekta, sa druge strane. Dramaticna narativnost ovog poteza postignuta je vertikalnim vezama u okviru kompleksa i to sistemom liftova, elevatora, rampi i stepenista, koji se nalaze u sredisnjem delu objekta. Sa druge strane, svaki pokusaj da se kreira kontinualna arhitektonska promenada od Slavije do hrama Sv.Save, tj. neprekinuti tok ljudi kroz taj prostor, bio je ometan prisustvom liftova. I dok liftovi postaju sve brzi i efikasniji, mi smo predlozili da brzina transparentnih elevatora bude uskladjena sa prosecnom brzinom ljudskog hoda.

Omotac trznog centra i otvorenog foruma je poslovni prostor maksimalne fleksibilnosti koji se moze spojiti sa trznim centrom za kompanije koje imaju potrebe za izlozbenim ili prodajnim prostorom. Kroz trzni centar i forum prolaze dve programski definisane supljine kroz koje bi, u trecoj fazi razvoja, kada se usled porasta gustine za to stvore uslovi, prosle konstrukcija i komunikacije za poslovne solitere. Njihovo 'prizemlje' bio bi krov trznog centra, koji u tom slucaju postaje izdignuti gradski trg sa karakteristicnim sadrzajima.

Rastuca kompleksnost zivota dovela je do minijaturizacije elemenata pomocu kojih kontrolisemo okruzenje i do cinjenice da masine postaju nevidljive, sugerisuci dematerijalizaciju cvrstih formi. Mi se nepovratno odmicemo od vidljive, taktilne i direktno upravljane sredine, ka nematerijalnoj i indirektno kontrolisanoj sredini. Programska kompleksnost frustrira poimanje sredine koju nastanjujemo, poimanje koje se oslanja na nasledjeni, a danas neutemeljeni referentni sistem. Esencijalna kompleksnost, inteligencija i logika zivota izrazena je kroz mikrocip, paradigmu nase epohe. 

Svi projekti su objasnjeni/komunicirani kroz seriju dijagramskih preseka i planova, bez ijednog crteza fasade. Ceo projekat za Slaviju bio je isljucivo o 'unutrasnjosti', a ne o 'spoljasnjosti', fasada nema nikakvog uticaja na karakter kuce. Njen karakter je kreiran kroz komunikaciju dva nivoa gradske infrastrukture, a njen duh kroz atmosferu odmorista za napete gradske putnike.

Kako je uopste moguce dizajnirati fasadu za kucu od 45000m2 u uslovima metropolitenske kompaktnosti? Kako neko moze dati identitet nesagledivoj masi kroz fasadu? Cak i ako arhitekta pokusa da u razmeri 1:500 projektuje fasadu kuce duge 350m, u prirodnoj velicini moze se videti uvek samo mali deo ovoga poduhvata. O tome je vec bilo reci kod projekta za Cardiff Opera House, gde velicina i programska kompleksnost objekta ometaju percepciju njegove pojavnosti i, sledstveno tome, celokupne covekove okoline.

Ipak, verujem da ce to konacno osloboditi arhitekte civilizacijski kreirane opsesije arhitekturom kao davaocem identiteta, arhitektom kao davaocem oblika, osloboditi opsesije koja je frustrirala nase razumevanje arhitekture kroz vekove. Mi smo ponovo u mogucnosti da dizajniramo inteligenciju i logiku zivota utemeljenu na kritickom sudu arhitekte, prateci prastaru naraciju koja omogucuje coveku da uspostavi kontakt sa sopstvenim bicem i svetom u kojem zivi.
 

Miodrag Mitrasinovic, Slavija, Beograd, 1992


vidi: deo1, Total Landscape