Projekat Spreeinsel

Cornell University, Ithaca, USA

Olga Bakic









Urbanisticki konkurs za Spreeinsel je jos jedan od pokusaja da se uspostavi zaboravljeni centar nekadasnjeg jedinstvenog Berlina. Arhitektima je ukazana velika cast da stvore novu viziju za novi centar moci ujedinjene nemacke nacije. Program je neodredjen i ambivalentan prema potrebama, funkcijama i sadrzajima, ali sa druge strane postavlja vrlo odredjenen zahtev da ucesnici moraju koristiti istorijske mape Berlina pomocu kojih bi "izbrisali tragove 'bolne' posleratne istorije ovoga grada, obelezene ozloglasenim rezimom". Sugestija konkursnog zirija je da sve postojece zgrade - simbole prethodnog rezima treba sravniti sa zemljom, uz opravdanje da su sagradjene od "stetnog azbestnog materijala", odnosno, da su visestruko nepodobne. Ziri apeluje da gradski milje treba obnoviti tako da postane: "atraktivno mesto za zivot i rad koje ce osigurati pozitivan napredak i svetlu buducnost". Sa arhitektonske tacke gledista dati su svi uslovi za produkciju atraktivnih crteza i maketa. Medjutim, postavlja se pitanje da li su danas arhitekti i politicari dovoljno mocni da obnove identitet grada koji bi trebalo da postane nacionalni ponos.

Zanemaruje se da pad Berlinskog zida i sistema podeljenog sveta nije zasluga ni arhitekata i ni politicara. Uznemiravajuca realnost nam govori da se sve desilo preko noci, bez revolucije i herojstva, bez pobede i poraza. Pad je bio ekonomske prirode. Svet je usao u novu fazu kapitalizma - Kasnog kapitalizma (Fredric Jameson) obelezenog kapitalom internacionalnih korporacija koji dislocira ekonomski interes izvan politickih nacionalnih interesa i nacionalnih granica.



Nacionalni entiteti su sve vise ugrozeni globalnom ekonomskom strategijom. Novi nacionalizmi koji se javljaju svuda u svetu ne bi trebalo da budu shvaceni kao povratak i nastavak starih nacionalizama, vec kao nemusti odgovor na izmenjeni ekonomski poredak. Kada "poznati" poredak vise ne postoji, a novi jos uvek izgleda nejasan i neuhvatljiv, postavlja se pitanje koliko su politicke institucije (partije i drzave) u stanju da i dalje vladaju pozivajuci se na prevazidjene ideologije.

Proces "spektakularizacije" je Berlin, nekada zastrasujuci grad sa razvijenom alternativom, podzemljem i ostalim opasnostima velikog podeljenog grada, preko noci ucinio sarmantnim Diznilendom. Cini se da bi ga bilo najbolje ostaviti netaknutim, sa posebnoscu koju nosi kao muzej Hladnog rata. Ova posebnost je verovatno jedini preostali drustveni interes od koga bi svi mogli imati koristi: i zateceni stanovnici i bezlicni kapitalisti i turisti i nacionalisti.

Arhitektura je nekada bila uspesno sredstvo za ustolicavanje prestonice mocnika. Verovanje u arhitektonsko resenje kojim bi se sprovodila ideologija drzave danas zvuci naivno i prevazidjeno jer se radi o trazenju resenja za nepostojeci program sa gubitnickom ideologijom na nicijoj zemlji (drzava je samo prividno vlasnik) za laznog investitora. Kako reagovati u situaciji kada je moc prikrivena i samim tim nepredvidiva?

Ovo "arhitektonsko resenje" nudi scenario po kome bi svi postojeci "ozloglaseni objekti" - moguce turisticke atrakcije - ostali gde jesu, sa mogucnoscu da budu lako uklonjeni, ukoliko bi smetali gradjenju profitabilnijih objekata. Objekti ostaju kao "duhovi" kojima je oduzeta moc, ali zadrzan politicki sarm. Svaka nova aktivnost (atrakcija ili funkcija) kraceg ili duzeg trajanja, sa ideologijom ili bez nje, moze nesmetano da se useljava ili iseljava izmedju njih.