Grad promena

Izmedju jednog i drugog

Ivan Kucina
 
 
 
 
 
 
 


 

 
 

IK, Mentalne mape Beograda, 1986


Pokusaji da se pitanja savremenog grada resavaju nasledjenim sredstvima samo produbljuju postojece protivrecnosti. U potrazi za efikasnijim nacinom delovanja prevazilaze se iskljucivosti dijalektickih razgranicenja i usvojeni hijerarhijski poredak. Umesto granicnih linija koje su razdvajale, izmedju protivrecnosti se otvara novo, jos neistrazeno podrucje. Radi se o medjuprostor-vremenu, ili bolje receno, o mnogim medjuprostor-vremenima u kojima se, usled medjusobnih delovanja, mesaju protivrecne pojave. Svojstva mesavina ne mogu unapred da se predvide, jer pojave deluju jedna na drugu na poseban nacin u svakoj pojedinoj situaciji. U zavisnosti od pozicija na kojima se uspostavlja privremeno jedinstvo pojava nastaju razlicita svojstva medjuprostor-vremena. Ukoliko se pozicije pomeraju ka zadatim konvencijama, jacaju i autoritativne ambicije da medjuprostor-vremena budu organizana na osnovu vec pripremljenih modela. Ako se dogodi da su pozicije blize nepredvidljivosti prakse, svojstva medjuprostor-vremena pratice tokove zivota, usmeravajuci se prema ciljevima koji su na dohvat ruke. Buduci da se pozicije menjaju od prilike do prilike, pojave u medjuprostor-vremenima se neprestano krecu izmedju krajnosti. Ishodi medjusobnih delovanja nisu do kraja odredjene i sagledljive velicine, vec dinamicne i transparentne strukture, koje na prvi pogled, izmicu nasim navikama opazanja i saznavanja. U njima se preplicu proslo i buduce, trajno i prolazno, opste i pojedinacno, duhovno i materijalno. Strukture medjuprostor-vremena sacinjene su od promenljivih ritmova i energije neposredne stvarnosti, i istovremeno od opisa koji nastaju usled potrebe uma da stvari vidi na odredjeni nacin.

Istrazivanjem zakonitosti struktuiranja medjuprostor-vremena mogu lakse da se razumeju nedoslednosti u stvarnosti, koje cesto izgledaju kao proizvoljnosti. U procesima medjusobnih delovanja se uocavaju jednostavni principi na kojima pociva slozenost strukture. Buduci da se istrazivanja oslanjaju na verovatnocu, a ne na apsolutnu verodostojnost, koja se smatra nedostiznom, osnovno merilo je efikasnost funkcionisanja. Paznja se stoga usmerava na raspoznavanje delova strukture stvarnosti koji su dovoljni da bi ona funkcionisala. Da bi se operacije pojednostavile rasclanjeni delovi se obelezavaju oznakama koje nagovestavaju njihova najbitnija svojstva. Zatim se traga za vektorima medjusobnih delovanja u rasponu od prozimanja do iskljucivanja. Oznake i vektori cine diferencijalni dijagram koji moze da se menja i uoblicava prema programskim zahtevima ali tako da se svi predhodni preobrazaji zadrzavaju u sledecim. Preklapanjem svih mogucih preobrazaja dobijaju se strukture medjuprostor-vremena. One se oblicavaju na osnovu uticaja koji se u pojedinacnim situacijama najvise nametnu. Otvorene strukture medjuprostor-vremena mogu u sebe da prime bilo koje sadrzaje.

Procesi medjusobnih delovanja nisu ograniceni. Jedina ogranicenja koja ih usmeravaju ka zeljenom ishodu dolaze odnekud spolja. Bilo da se radi o institucionalizovanim pravilima ili stavovima pojedinaca, jer uvek je rec o volji drugoga, ogranicenja se, prilikom preslikavanja u strukture medjuprostor-vremena, transformisu u podsticaje. To je moguce zbog toga sto se ove strukture ne stvaraju da bi se zadovoljile trenutne potrebe, vec da bi se stvorile mogucnosti za istovremeno delovanje protivrecnih pojava.

Gradovi su strukture medjuprostor-vremena nastale medjusobnim delovanjem pojava koje ga cine. Usled razlicitih i protivrecnih zahteva u strukturama medjuprostor-vremena dolazi do neprekidnih kretanja i promena stanja. U gradovima sva su stanja prisutna istovremeno i zato oni ostavljaju utisak nestalnosti. Suocavajuci se sa nestalnoscu ljudi su poceli da deluju drugacije od situacije do situacije. Vremenom stekli su snagu da dogadjaje koji cine njihove zivote iskusavaju celim svojim bicem. U dvoristima hramova podigli su kuce. U dvoristima kuca izgradili su licna svetilista. Nepravilne ulice cinile su ostatak prostora. Jedna od ulica vodila je ka uskom prolazu. Iza prolaza nalazilo se dvoriste sa kucom koja nije bila sasvim u sredini. Na kuci su bila dvoja vrata. Kroz jedna se ulazilo u kucu, a kroz druga se izlazilo na ulicu. Ulica je skretala levo i desno, stvarajuci prosirenja u koja se cas ulazilo cas izlazilo. U njima je moglo da se predahne, ili da se skrene u prvu ulicu levo. Na kraju ulice nalazio se most. Na drugoj strani mosta bio je atrijum. Na galeriji atrijuma su se otvarala teska vrata koja nisu vodila u kucu, vec na obalu okeana. Okean je bio miran i nebo je bilo cisto, ili je to, zbog njihove velicine samo tako izgledalo. Svuda okolo se gradilo. U spletu ulica, kuca, dvorista i hramova krajevi nisu mogli da se odvoje od pocetka. Ono sto nije moglo da se sagleda, nije moglo ni da se podeli. Mogucnosti su se umnozavale do beskonacnosti. Jedina prepoznatljiva pojava u gradu bio je cetvorougaoni bazen, velik kao citav kvart. Stepenicama se sa ivice bazena silazilo u vodu. Voda je ispirala sve suvisno. Ako bi se zaronilo dublje, moglo je da se izroni na drugom kraju sveta. Tu se nalazio grad koji se posvetio sam sebi. Grad nije imao centar, oko koga bi se okupili svi delovi, pa su se oni razvijali slobodno. Vremenom je svaki deo sticao jasne obrise po kojima se razlikovao od ostalih. Razni nacini na koji su se delovi medju sobom povezivali su grad ucinili otvorenim za neocekivane susrete. Slikar koji se odrekao vecnosti u baru gradskog hotela zaljubio se u zenu koja ga je videla u svojim snovima. Ona je zelela da vidi sve njegove slike. Dogovorili su se da se sutradan nadju na istom mestu. Dok ga je cekala posmatrala je svet oko sebe. Posle izvesnog vremena neko joj je prisao i predao poruku u kojoj je pisalo da ce je on cekati na drugom kraju grada. Tamo ju je sacekala poruka da ode na neko drugo mesto, a na tom mestu da krene na sledece...Kada su se konacno sreli, shvatila je da je vec videla sve njegove slike. Nisu vise znali kako da razdvoje pojave. Na mestima gde su se nalazile linije koje su razdvajale, pojavio se grad u kome su se mesali delovi svega sto postoji na svetu. Ulice grada su im izgledale poznate i bliske, ali bi uvek zalutali kada bi negde krenuli. Uzaludno su pokusavali da predvide sta ce se dogoditi. Zato bi isli bilo gde. Nisu ni primecivali koliko su daleko odlazili. Nije bilo nicega sto bi moglo da ih zaustavi. Koraci su im bili laki kao vreme koje prolazi kroz prostore.
 

vidi: 1. Akcelerator, IK, Grad Promena (mreza uzajamnih odnosa)