Sazimanje prirodnosti

Srdjan Jovanovic Weiss
 
 
 
 
 
 
 
 

SJW, Digitalna RND mapa, 1993


Problemi odnosa arhitekture prema prirodi leze u nesagledljivosti njihovih osobina. Prebrojive osobine arhitekture - arhitektonicnosti, u klasicnom smislu opisuju se kao stalnosti naspram neprebrojivih osobina prirode - prirodnosti. Kontraverza, skoro dramskog zapleta, teznje ka obuhvatanju neobuhvatljivog ne popusta ni u situacijama postrevolucionarnih stanja arhitekture, umetnosti i tehnologije. Medijski razvijeni odnosi izmedju granicnih drustvenih stanja proizveli su, na zalost ili na srecu, svojevrsno stanje izmedju vremenskog i prostornog kontinuuma. Prozimanje prostornih i vremenskih podataka umanjilo je covekovu sposobnost da jasno razdvaja referentne sisteme u njihovom izvornom stanju. Moglo bi da se kaze da je preovladavanje "neizvornih" situacija proizvelo potrebu za sazimanjem osobina prirode radi njene shvatljivosti. Ako je svest o neophodnom sazimanju prirodnosti dovoljno razvijena gde bi se nalazio odgovarajuci artificijelni model prirode?

Pomenimo kompjuterski medij kao informacioni medij koji je dovoljno nestalan da bi kontrolisao "idealno promenljivu" prirodu. Ovaj medij nastao, interakcijom neprebrojivih korisnika (virtuelne je nemoguce prebrojati) stvara stanja artificijelnih prirodnosti. One su usled tehnoloskih i racunskih mogucnosti veoma brze samoprebrojivosti u prilici da hiperverno asociraju i usmeravaju tok prirodnosti ljudskog okruzenja. Preko njih mogu da se artificijelno stvore i kontrolisu nestabilne situacije. Zar to nije ono sto nam treba?

"Nepodnosljiva" brzina izracunavanja velikog broja operacija koju obezbedjuje kompjuterski medij moze da proizvede "podnosljivo" osecanje slobode prilikom izbora arhitektonicne asocijacije. Dakle ne radi se o arhitektonskoj kontroli mnostva ljudi, vec o mocnoj covekovoj samokontroli dok stvara arhitektonsko okruzenje. Ako se u pravljenju planova koriste asocijativni umesto deskriptivnih modela "elegantno" bi mogao da se izbegne znacenjski determinizam strukture. Racunalo bi se na slobodu odabiranja znacenja svakog pojedinog arhitektonskog fragmenta i na njegovo upotrebljavanje radi postizanje licne udobnosti. 

Koje su glavne osobine procesa digitalnog sazimanja? Proces sazimanja "digitalnih prirodnosti" ukida njihove artificijelne nijanse i svodi ih na tacku, liniju i povrsinu. Njihove "neprebrojive asocijativne osobine" dovodi u stanje lake citljivosti. Asocijativne "digitalne prirodnosti", nastale razbijanjem crnog ili belog digitalnog kvadrata i uvodjenjem nijansi ponovo se vracaju u stanje crno-belog koda, ali ovoga puta sa istaknutim najbitinijim osobinama nijansirane "prirodnosti". Medjutim, bez obzira na njihov egzaktni polozaj na crtezu one se ni malo ne priblizavaju deskripciji moguce stvarnosti. Tacke, linije i povrsine koje bez prisustva citaca ne predstavljajuci nista i dalje samo asociraju na moguce prostore. 

Digitalnim sazimanjem moguce je napraviti brzi skok od asocijacije prirodnosti do asocijacije arhitektonicnosti. Da li prostor koji proizilazi iz digitalnog crteza takodje moze da izaziva brze promene osecanja? Nemogucnost da se determinisanim arhitektonskim strukturama izazovu promenljiva osecanja najverovatnije lezi u nestalnosti prirode. Kontrola nestalnosti okruzenja predstavlja jedan od najtezih problema sa kojim arhitektura mora da se suoci. Medij koji bi kontrolisao nestabilnost informacije imao bi mogucnost da pored kreiranja artificijelnih slucaja "prirodnosti", iste vrlo brzo transformise u sazete memorijske zapise o artificijelnoj "prirodi". Prociscenje i sazimanje nijanisiranih digitalnih prikaza jeste nacin da se nedpredvidivi procesi kontrolisu na krace vreme. Linije sadrzajno postaju iste vrednosti, ali od njihovog polozaja na sazetom crtezu zavisi da li opisuju predmet ili znacenje. Od pozicije zavisi snaga strategije arhitektonskog i medijskog poteza. Geometrija takvog poteza, iako asocijativno citljiva, pojavljuje se kao proizvod, a ne kao polaziste prikaza, jer iako se radi o artificijelnom procesu, koji bi u klasicnom smislu koristio geometriju kao alat, takodje se radi i o artificijelno kontrolisanoj prirodnosti toka nastanka digitalnih prikaza. Ne smemo da zaboravimo da su povrsine i linije na digitalnim crtezima sastavljene od tacaka sto znaci da su medjusobno povezane samo preko viseg koordinantnog sistema ili preko nekog "brzog" linearnog geometrijskog reda. 

Cemu sve ovo? Asocijacije redukovanih digitalnih prikaza mogu da imaju ulogu zamrzavanja osecanja prostora na krace vreme. Arhitektura se u tom smislu tretira kao predmet konstantnih promena bez teznji ka savrsenoj formi. Nemoc? U klasicnom smislu nestalnost forme, osipanje, dekompozicija i jeste nemoc. Medjutim u vreme velikih medijskih gustina, identifikacija sa oblikom ne bi trebala da predstavlja veliki problem. U prenesenom znacenju dovoljno bi bilo samo "promeniti kanal" da bi struktura dobila osobine prostora koji "zavodi i organizuje". Problem predstavlja arhitektonska organizacija medija sama po sebi, a idealno resenje problema je struktura koja ne sputava ni u jednom stepenu slobode. Arhitektura dobija znacenje sistema koji proizvodi "idealno privremena" znacenja. Njena moc je u idealnom usmeravanju i kontrolisanju velikog broja nepovezanih slucajeva, artificijelnih slucajeva - "randoma" i u prociscavanju artificijelne greske pri njihovom stvaranju.

Arhitektura je do sada bila zamrzavana u definiciji "objekta izmedju prirode i coveka". Stalna teznja ka progresu mogla je predvidjanjem stabilne arhitekture u buducnosti da donese samo monumentalizaciju beznadezne i uvek ponavljane greske. Nagomilavanje digitalnih gresaka kao "virtuelnog djubreta" prati procese nagomilavanja materijalnog djubreta civilizacije. Kao sto je kolicina sazetog materijalnog djubreta merilo ljudske samokontrole, tako bi kolicina sazetih digitalnih gresaka mogla da bude prihvacena kao osobinsko merilo novog arhitektonskog poduhvata. 

Nepredvidivost je uvek predstavljala najtezu, a isto tako i najneminovniju gresku svih racionalnih modela postojanja. Uz oslanjanje na principe fizicke neodredjenosti jedino sto u ovakvom slucaju arhitektura moze da ucini jeste da neodredjenost kao osobinu unese u svoje procese nastajanja i trajanja, kontrolisuci prelaze iz neodredjeno velikog broja osobina prirodnosti u njihove zgusnute arhitektonicne prikaze. 

Problem prostorne i vremenske gustine sigurno nije novi problem. Jedino su razmere nove. Arhitektura sve vise i vise mora da organizuje gustine neprebrojivih dogadjaja. Da li to znaci da i ona isto tako mora da ima neprebrojiva znacenja? Prateci relativisticka poimanja prostora i vremena, "idealno promenljivi" prostor trebao bi da predstavlja samo jedan od referentnih sistema. Medijum izmedju prividnog mirovanja i brzog kretanja.
 

vidi: SJW, Digitalna prirodnost