Trevor Bodi

Kriticar i istoricar arhitekture

Intervju u Oro Pretu, SJW i IK, novembar 1994.
 
 
 
 
 
 


 

Zanimaju me indirektni nacini kritikovanja arhitekture. Klasicna zapadna tradicija kritike u casopisima i novinama ne postoji u svim delovima sveta. Ovde u Brazilu ne postoji arhitektonska kritika za Belo Horizonte. Neka vrsta casopisa ili slicno. To se radi na neki drugi nacin. Kada sam bio u Moskvi upoznao sam Slavu Glaziseva, koji je vrlo interesantna osoba. On je imao isti problem. Bio je kriticar, i to vrlo dobar, vrlo pametan, vrlo perspektivan, bio je u vrhu zapadne sovjetske arhitekture, cak i pre deset godina. On mi je rekao da izazov za arhitektonsku kritiku u Istocnoj Evropi predstavlja pronalazenje indirektnih nacina kritike. Njegov nacin se sastojao u ponovnom pisanju istorijskih knjiga. Kroz kratke zapise bilo je moguce izmeniti zivote. Drugim recima, on se vracao u proslost i govorio: "Ovo je sranje", "Ovo se zaista dogodilo". Prateci pravce tradicionalnog projektovanja dolazio je do situacija u kojima je postojalo i ovo i ono. Njegova istrazivanja govorila su o situacijama iz 20'ih, 30'ih i 40'ih, ali su se odnosila na Rusiju danas. Rekao mi je: "Mogao sam da pisem jer su knjige bile slobodnije od casopisa i novina". Kada sam bio tamo 1988. godine, nije postojala arhitektonska kritika. Postojali su mali, slabo citani intelektualni casopisi u kojima je bilo komentara o arhitekturi. On je mislio da je trebalo naci neki novi nacin da se prenese poruka. U medjuvremenu u Madjarskoj sam prosle godine upoznao neke vrlo interesantne ljude koji rade arhitektonsku kritiku na televiziji. Oni potpuno zaobilaze medij stampe. To je vrlo u duhu Marsala Mekluana. Nacin na koji oni prave elektronsku kritiku je Mekluanovska vrsta kritike. Ali to je televizija, a ljudi su cudni na televiziji i zbog toga: "Ne uzbudjujte se gospodine Arhitekta, ne brinite zbog kritike, to je samo televizija."

-Ima li to nekog uticaja na...

-O tome ne mogu nista da kazem. Mislim, nikada nisam ziveo u Madjarskoj i nemam pojma. Nikada nisam nista radio o madjarskim arhitektima. Sve sto znam je, na primer, da su oni bili u Cikagu 1992. godine na UIA konferenciji. Tamo je bila cela ekipa: tonac, kamerman, producent i scenarista. Cetvorici ljudi bilo je placeno da dodju da intervjuisu ljude poput mene. I tako bio sam intervjuisan za emisiju u Budimpesti. Zeleli su da zapadni kriticar nesto isprica. Ispalo je vrlo neobicno, jer sam ranije mislio da je televizija poslednje mesto gde moze da se cuje arhitektonska kritika. Sada mislim da je jako vazno da se ne vezujemo za britanski ili americki model kritike sa pocetka veka. Mislim, zasto da ne? Zbog cega ne bismo imali arhitektonsku kritiku otpevanu u pesmi, u pop-pesmi Ili zbog cega je ne bismo imali u mojoj kompjuterskoj bazi podataka? Prikljucite se i udjete u nju. Vec sada postoji virtuelni kriticki casopis na kompjuteru. Ljudi koji su ranije stampali arhitektonske casopise, vrlo dobri izdavaci arhitektonske literature u Njujorku, sada su napravili elektronsku verziju, jer su shvatili da ona jos uvek ne postoji. Oni rade tako sto zovu ljude poput mene i traze od njih clanak za virtuelnu biblioteku. Zatim se od njih mogu traziti komentari za isti clanak. OK! To je ludo! To je kao osinjak. Ose iz cyber-prostora te pronadju. BBBeeeeeaaazzzzzzzzjjjjjjjjjjjjoouuumm! Okome se na tebe i sve imaju po pedeset komentara na tvoj clanak. Iz citavog sveta. Iz Finske, ma ni sam ne znas odakle sve ne. Niti oni znaju odakle ja dolazim. Tako radi virtuelni arhitektonski casopis. To je u stvari vrlo zanimljiva mogucnost za mesta kao sto je Istocna Evropa, koja nemaju konvencionalnu arhitektonsku kritiku á la Francuska, á la Italija, á la Engleska. Mogla bi da izgrade mnogo bolju kritiku putem virtuelnog casopisa. Kako se stvari sada razvijaju, postaje sve lakse unositi slike u bazu podataka. Ne samo reci. Unutra mogu da se unesu i slike i video. Postoji video niske rezolucije i ja tako mogu da svoj intervju sa Zoao Dinizom iz Belo Horizontea unesem u video-ekvivalent, vi mozete da se prikljucite u Beogradu i da tamo dobijete intervju sa Zoaom, kao i planove nekoliko projekata. Mozete da ih sacuvate, mozete da dobijete izvodjacke crteze, mozete da dobijete detalje i da sve to imate na vasem fajlu u Beogradu. Za pet sekundi imacete i arhitekturu i moju kritiku. Mislim da je to vrlo zanimljiva mogucnost za kritiku.

-Da li je to posebna mreza ili...

-Ona vec postoji. Samo treba da znate "gde da odete". Pocela je da radi pre nekoliko meseci. U tome je buducnost. Shvatate li me? Kada svi budu na Internetu, sve ce se dogoditi veoma brzo. Za godinu dana desile su se neverovatne promene u Severnoj Americi. Sada je sve to besplatno. Dogadja se cudesna anarhija. Mozemo da razgovaramo, direktno, i da niko nista ne placa. Jednom kad udjemo u sistem postaje svejedno da li je to Beograd ili Okland ili Otava. Svi smo u istom virtuelnom prostoru.
 


 

-Da li postoje slicnosti izmedju virtuelnog prostora i...

-Zanimljivo je uporediti ikone virtuelnog prostora i ikone sa ikonostasa. Ideja da se ikona skine sa zida i pronese kroz grad da bi je na kraju procesije vratili na zid, predstavlja jednu vrstu virtuelne memorije. To je izmerljiva memorija. Ikona moze biti dvosmislena i to je takozvana "dupla ikona". Dupla ikona je istovremeno ikona sa ikonostasa i ikona sa Mekintos kompjutera. Ako dva puta "kliknes" na ikonu, pojavljuje se slika. Ono sto mislim da je zanimljivo je da je Srbija u prilici da preskace sa ikone na ikonu, bez icega izmedju. Zasto biste vi morali da imate novinsku kritiku? Zasto bi vam bili potrebni casopisi? Zasto ne biste "skocili sa jedne na drugu ikonu". Drugim recima, zasto ne biste odmah skocili sa tradicionalne na elektronsku kulturu. 

-Kako Internet i ostale vrste virtuelnih sistema, koji zapravo imaju ogranicena svojstva, uticu na pojavnost...

-Pisac kome se svi ponovo vracaju, nakon sto je deset ili dvadeset godina bio zaboravljen je Marsal Mekluan. Znacaj MM-a je ogroman. To svojevremeno niko nije mogao da shvati. On je bio prvi POP intelektualac. On je bio TV intelektualac. Svi na svetu su znali ko je MM. Ako se secate scene iz filma "Eni Hol", Vudi Alena, u kojoj oni cekaju da pocne film, neki samoubedjeni kvazi-intelektualni seronja u redu govori o tome kako taj film predstavlja ideje MM-a. Tada se pojavljuje pravi MM, zaista on, stvarna licnost i kaze: "Ja sam slucajno Marsal Mekluan i ti nemas jebenog pojma o cemu govoris." To je jedan sjajan trenutak jer predstavlja meta-trenutak. To je sirovi postmodernisticki trenutak. MM igrajuci sam sebe nekome govori da je on potpuno pogresno shvatio njegove teorije. Dakle MM se ponovo vraca, posto su ga akademicari odbacili jer je bio suvise popularan.
 


 

Svi su na televiziji govorili o MM-u. Magazini Tajm i Lajf su pisali o MM-u. Po definiciji, svako ko je o njemu govorio morao je biti glup. To je ona vrsta konzervativne akademske reakcije: "Ako je neko popularan onda mora da je los" i sa druge strane: "Ako je neko tajanstven, mora da je dobar." Tako je MM pao u nemilost. MM je iz mog grada, Edmontona u Kanadi, u Zapadnoj Kanadi, u pampasima Kanade, u "Belo Horizonteu" Kanade. To mesto je jako daleko od svega: 53 stepena severne geografske sirine. Na kraju sveta. Dalje vise nema gradova. Od mog grada do Severnog pola nema nicega. To je kao Sibir. MM je odrastao u takvom gradu. Zanimanje za medije, za casopise, za radio, a kasnije i televiziju, kod njega se pojavilo upravo zbog toga sto nije ziveo u centru, u metropoli, vec na ivici. Ukoliko ste u centru ne mozete da razumete njegovu moc jer ste potpuno u njoj. Sa ivice sve moze da se razume. Mislim da je to prednost koju imaju Edmunton ili Beograd. Rast MM-a je bilo nemoguce spreciti. Edmonton je mesto gde su ziveli samo konzumenti kulture, a ne njeni stvaraoci. Casopisi, filmovi, radio, muzika, umetnost, sve je dolazilo odnekuda. Nije bilo mogucnosti za stvaranje izvorne kulture. MM je govorio da je to savrseno mesto gde moze da se shvati snaga predrasuda, predrasuda o medijima. Drugim recima, da se shvati kako nacin prenosenja informacija moze da utice na njihovo razumevanje. Mislim da je to jako zanimljiva ideja, jer se sada nalazimo u istoj situaciji. Mesta gde je tesko ukljuciti se na Internet su verovatno najbolja mesta gde se moze shvatiti sustina Interneta. U severnoj Americi su velike korporacije upravo otkrile Internet. Sada su svuda na mrezi veliki "trgovacki centri". Mozete kupiti namestaj preko mreze. Mozete da se bavite seksom preko mreze. Priljucite se, opisete kakvu bi devojku zeleli i ona se pojavi na vasim vratima za dva sata. Sve uz pomoc virtuelnog Interneta. Prava devojka! Samo ubacite broj vase kreditne kartice, bilo koje, American Express, Visa, Mastercard, "bum", "povracaj kartice", "bum", "ok". Dva sata kasnije eto je pred vasim vratima. Mozete da dobijete sta god zelite. Kod nas se to vec razvilo i zato mislim da ce ivice Interneta biti mnogo zanimljiva mesta. Postoji casopis koji se zove Wired iz San Franciska. Guru tog casopisa je MM. U svakom broju uzimaju neki citat MM-a. To je casopis cyber-prostora, cyber-kulture. On ne govori o tome sta je softver, sta je hardver, to je dosadno. To je za drkadzije, klince sa bubuljicama. To vise nikoga ne zanima. Wired je neverovatan casopis zbog toga sto se u njemu govori o kompjuterskoj kulturi, zlatnoj kulturi koja se razvija jer postoje kompjuteri, CD-rom, Internet i slicno. Wired je istovremeno vrlo mudar i vrlo komercijalan casopis. Poslednjih pet godina to je najpopularniji casopis u Severnoj Americi. Poceli su od nule i stigli do tiraza od 200000 po broju. Veoma su dobri jer se bave temama kao sto je "Sloboda u Internetu". Citao sam jedan interesantan clanak "Sad je dzabe!", koji govori o tome da korporacije zele da preuzmu Internet i pocnu da naplacuju usluge. Uzmimo na primer vas tekst koji bih procitao u vasem magazinu i ukoliko vi zelite da mi posaljete sazetak ili tekst na srpskom preko Interneta, to je sada veoma lako, "bum!" Ali doci ce vreme kada ce korporacije zeleti da to naplate jer se boje anarhije. Kada se vec sve ostalo naplacuje, pisma, telefon, faks, zar se moze dozvoliti da informacije slobodno teku planetom. To ih veoma uznemirava.

-Tu se postavlja pitanje ko ce kontrolisati...

-Tacno. To je buducnost Interneta. Korporacije zele da kontrolisu sto veci deo mreze, a sa druge strane postoje kompjuterski anarhisti koji se bore protiv njih. U tome se koriste legalnim sredstvima. Osnovali su Electronic Freedom fondaciju koja naplacuje taksu za Internet kako korporacije ne bi kao argument za preuzimanje mreze koristili to sto je ona sada besplatna. Fondacija se bori na sudu da sacuva slobodu Interneta, da ne bi dozvolili da se pretvori u telefonski sistem koji je privatan, a stvara neverovatan profit. Zanimljiva je ta politicka borba u cyber-kulturi za koju ne znamo kuda ce nas odvesti. Ukoliko korporacije potpuno preuzmu Internet, mreza ce postati zatvorena i prestace da bude anarhisticko orudje. Casopis Wired je izdao listu najvise koristenih baza podataka. Medju prvih deset, pet se bave seksom, tri se bave serijskim ubicama, a dve trgovinom. Baze podataka sa tehnickim informacijama su daleko na dnu liste. Neki ljudi su zabrinuti zbog toga, ali ja mislim da je to divno. Treba dozvoliti ljudima da se ukljucuju na sve sto pozele. Ukoliko zele da pricaju o sado-mazo seksu to je savrsena forma u doba SIDE...

Da li znate za "MUD", Multiple User Dungeon (tamnica za vise korisnika)? Ideja potice od igara maste kao sto je Tolkinov "Gospodar prstenova", koje su se igrale svuda na svetu. Vise igraca igraju istovremeno. Jedan moze da bude u Francuskoj, drugi u Zimbabveu, treci u Riju i svi mogu da igraju istu igru. Danas se to ne odnosi samo na igre, vec na bilo koju vrstu simultanog okupljanja u cyber-prostoru. Kada bi se ovaj nas razgovor odvijao u cyber-prostoru umesto na kasetofonu, zvao bi se "MUD". Svi bismo bili u istoj tamnici. "MUD" je vrlo zanimljiv. To jako brine neke ljude, poput dobrih oceva, hriscanskih oceva, koji vode racuna o tome da li se takva stvar koristi za seks i slicno. Oni smatraju da je to zloupotreba cyber-prostora. Ne znam, ja sam dovoljno anarhican i mislim da je to jako dobro. Zasto da ne? Zasto to ogranicavati? Ono sto mene brine je da su dve baze podataka od prvih deset na listi trgovacke usluge. Tu moze da bude i po pet hiljada stranica elektronskih ilustracija medju kojima mozete da pronadjete savrsenu stvar koju ste oduvek zeleli: "hard-return, credit-card", i evo je. To je zastrasujuce. To je vrsta cyber-seks bolesti. Postoji interesantna fraza "Tele-dildonika". "Dildo" je plasticni penis. "Tele" je od telekomunikacija. "Tele"+"dildo", telekomunikacija se vezuje sa plasticnim penisom. Tele-dildonika je vrsta umetnosti virtuelnog seksa u cyber-prostoru. Citava oblast virtuelnog cyber-seksa se vrlo prirodno razvila. Ko je mogao da pretpostavi onda kada je uveden Internet da ce se najvise upotrebljavati za seksualno zadovoljavanje ljudi koji su suvise uplaseni ili su ograniceni polnim bolestima. Oni su kroz Internet stekli hrabrost da rade sve ono sto bi u stvarnosti zeleli da rade sa drugim ljudima. U erotskim fantazijama covek moze da radi sta god hoce. Bilo koju vrstu perverzije. Cyber-seks je takodje fantazija, a uz to nudi i siguran seks. MM je govorio o neocekivanim efektima tehnologije. Neke stvari su mogle da se predvide, a neke nisu. Jedan od nepredvidljivih efekata CAD-a je da su arhitekti istovremeno na celom svetu poceli da se zanimaju za organske i amorfne forme. Zanimljivo je da smo, kada su se kompjuteri prvi put pojavili, bili zabrinuti da ce svi poceti da prave staticne strukture koje ce izgledati poput vostanih likova bez duha. Ono sto se dogodilo je da je alat dozvolio, dao mogucnost da se napravi bilo kakva forma. Zanimljiva je stvar i kada se govori o gradjevinskoj industriji. Ukoliko ste preduzimac i postavljate pet ili sest razlicitih pozicija da bi odredili pravac zida nekog parkiralista, potpuno vam je svejedno da li je prav ili zakrivljen. Zakrivljeni je 5% skuplji. Ja danas mislim da je najveci otpor razvoju arhitekture pruzao alat za crtanje. Pravougaona mreza modernista proizasla je iz upotrebe paralel-lenjira. Kada se pojavio alat koji je omogucio uglove 60, 45, 30 stepeni i obrnuto, do nekih resenja se lako dolazilo, pa su svi arhitekti 60-ih i 70-ih godina imali smaknute uglove od 45 stepeni. Danas mozete nacrtati bilo koju vrstu amorfne forme i krivine. Samo je 40 nanosekundi vise vremena potrebno kompjuteru da sracuna slozenu formu nego obicnu "kutiju". Ako arhitekti zele amorfnu formu sada imaju mogucnosti za to. Svi od Zahe Hadid pa do koga god hocete sada rade pomocu kompjutera. Ne znam sta su vama govorili, ali mene su u arhitektonskoj skoli ucili da se vecina gradjevinskog materijala, kao sto su celik i drvo dobijaju linijskim procesima, seku se na ravne delove, koji se sklapaju u "kutiju". To je bila ideologija. Danas to svakako nije vise toliko bitno. Mogucnost za dobijanje drugacijih formi je nepredvidjeni efekat CAD tehnologije. Pre deset godina kada smo poceli da koristimo kompjutere izgledalo nam je da ce oni praviti dosadne i ponavljajuce strukture. U stvari oni su nam omogucili da se uradi Vitra stanica Zahe Hadid, Jevrejski muzej u Berlinu Danijela Libskinda, aerodrom Stansted itd. Oni su omogucili nesto potpuno drugacije od onoga sto smo mislili da ce se dogoditi. Mislim da je sada trenutak kada arhitekti treba da podignu svoja dupeta i da se suoce sa novom tehnologijom. Mnogi od nas su jos uvek zaglavljeni u "ozbiljnosti" XIX veka: zeleli bismo da budemo slikari, da budemo lepi, da budemo boemi, da cinimo velike kreacije i slicno. Za to vreme svet nas prestize. Boli ga dupe za sve to. Mi bismo hteli da budemo kao umetnici koji pate, koji imaju tuberkolozu, koji umiru u nekom potkrovlju u Parizu, kojima je potreban neko da vodi brigu o njima. Nikoga se to vise ne tice, niko nece da vodi brigu o nama. Postoji jos jedan nepredvidjeni efekat tehnologije. Svi novi softverski paketi su zacudjujuce arhitektonicni. Windows! Sta je Windows? Window je prozor, deo zgrade. Vizuelna metafora koja se koristi jeste prozor. Koriscenje arhitektonskih metafora je osnovna pretpostavka softvera. U mnogim bazama podataka, u mnogim kompleksnim programima, vi se ukljucite, "klik", i pred vama se pojavi arhitektura. Koristite prostorije, pred vama je slika sobe, "kliknete" na sliku. Postoji i prostorna organizacija pomocnih alata za informacije. Metafora koja se koristi je arhitektonska, jer je arhitektura najkompleksniji informativni sistem za koji vecina ljudi zna, bilo da su arhitekti ili ne. Arhitektonske i urbanisticke snage vec postoje u cyber-prostoru. Ljudi imaju predrasude o arhitektonskom i urbanistickom nacinu predstavljanja ideja, pa to ne vide. Dok se bave racunovodstvom, dok pokusavaju da uplate porez preko kompjutera, oni koriste arhitektonski nacin predstavljanja. Sve izgleda kao velika zgrada u koju ulazite kroz ulazna vrata gde vas primaju, a zatim iz prijemne prostorije idete niz hodnik u prostoriju za racunovodstvo. Tu vam pokazu ikonu na slici na ekranu da bi znali gde se nalazite. Najgora stvar sa softverom je sto u njemu mozete da se izgubite. Da nemate pojma gde se nalazite. Neki ljudi mogu da znaju, ali ja ne. Kao korisnik sam potpuno zbunjen. Potrebno mi je pet puta da "kliknem", da bih shvatio gde sam. 

-Koriscenje i ulazenje...

-Tacno. Enter je arhitektonska fraza. Ona je kljucna za komunikaciju izmedju "prostorija". Postoje jos i "paneli", "zavese", "ogledala"... Vrlo je zanimljiv nacin na koji je arhitektura obnovljena u cyber-prostoru. Ko je to mogao da predvidi? Pre su svi mislili da ce kompjuteri predstavljati kraj arhitekture. Mislilo se da ce masine, koje su mnogo bolje od nas, zameniti arhitekte. Kada unesemo sve tehnicke pojedinosti, kada unesemo najbolje estetske proporcijske sisteme bilo koje kulture, da ce masine onda zameniti nas. Ironicno je da sistem deluje potpuno suprotno. Arhitektura nikada nije bila prisutnija nego sto je sada u virtuelnom prostoru. Sve zbog toga sto, i dok zivimo u stvarnom prostoru u glavi imamo svoj softver. Mi smo kodirani. Mi smo programirani gradom i zgradama. Svako ljudsko bice je programirano i ima softver u sebi. Ta ogromna i mocna predubedjenja pisci programa koriste kada nam daju "puteve". To je kao mapa ili plan grada.
 


 

-Kako se globalni kompjuterski sistem odnosi prema...

-MM i za to ima odgovor. On dokazuje da je tehnologija u sustini decentralisticka. Ako posmatrate pad Sovjetskog saveza videcete da su tome najvise doprineli faks i fotokopir-masine. Staljinisticke lazi u vreme kompjutera vise nisu mogle da se odrze. To su i Sovjeti shvatili pa su kocili razvoj personalnih kompjutera, dokle god su mogli, jer su znali da ce decentralizacija informacija dovesti do decentralizacije moci. Bez kontrole centralnog kompjutera na Moskovskom univerzitetu ostale informacije bi se pojavljivale na raznim mestima. Tehnologija je u stvari zacujuce decentralisticka. To i jeste ideja personalnih kompjutera. I toga se postojece vlasti boje. To pokazuje pomenuta borba za Internet. Borba za Internet se vodi izmedju anarhicnih decentralista koji govore: "Zelimo da mreza bude slobodna. Ne dirajte je.", protiv interesa korporacija koje zele da je centralizuju, naplacuju i tako budu sigurni da ce mrezu koristiti samo ljudi koji imaju novca. Odvija se virtuelni rat. Hladni rat je bio prvi svetski virtuelni rat. Postmoderno doba otpocinje hladnim ratom, jer je to bio simbolicki, a ne stvarni rat. Bilo je to ovako. Jedni su govorili: "Evo ti ovaj moj simbol.", a drugi su odgovarali: "Evo tebi Berlinski zid." Onda su ovi opet na to odgovorili necim trecim, a kao odgovor vratio im se "Sputnjik". Zatim su ovi poslali "Merkuri", kao simbol. Sve je to bio virtuelni rat. Nigde se nije ratovalo. Niko nije bio ubijen. Ali je to kostalo milijarde dolara, ljudi su prolazili kroz nocne more tokom trideset godina. Hladni rat oznacava pocetak postmodernizma. Postoje neke stvari koje su po definiciji postmoderne: hladni rat, Madona, cyber-prostor.